У данашње време, штетан садржај и лажне вести највише се могу пронаћи у дигиталним медијима, односно на интернету. Данас је могуће, лакше него икада у историји људске цивилизације, приступити огромној количини најразличитијих садржаја и информација у дигиталном формату. Са друге стране, сваки корисник дигиталних медија има могућност да креира властите дигиталне садржаје и да их учини доступним другим корисницима, што доводи у питање квалитет „хиперпродукованих” информација. Осим неквалитетним, корисници медија, поготову деца и млади, изложени су и потенцијално штетним садржајима, али углавном у дигиталним медијима.
Под штетним садржајем подразумева се било који медијски садржај (нпр. текст, слика, аудио или видео-снимак) који може да нашкоди психичком, физичком и моралном развоју малолетне особе. Он проузрокује узнемиреност или штету и негативно доприноси општој добробити особе. Сматра се да су деца и млади, због специфичности њиховог сазнајног, социјално-емоционалног и моралног развоја, као и због недовољно знања и искуства, посебно рањива и осетљива група корисника медија. Иако су права детета у погледу изложености медијским садржајима заштићена законом, истраживања показују да је велики проценат деце у Србији, али и у свету, током конзумирања медијских садржаја изложен различитим врстама штетног садржаја.
Под штетним садржајем подразумевају се: садржаји у којима су приказани физичко насиље и крв, повређивање других (људи или животиња); експлицитни сексуални и порнографски садржаји; сексуално насиље, сексуална експлоатација и злостављање деце; говор мржње којима се нападају и дискриминишу одређене групе људи; садржаји којима се промовишу анорексија, булимија или „инспирација да се буде мршав”; начини на које човек може себе физички да нашкоди (самоповређивање); обмањујући садржаји (лажне вести, политичко оглашавање, манипулација и дезинформисање јавности у различите сврхе) и друго. Дакле, када говоримо о штетном садржају, мислимо на различите врсте илегалних садржаја, садржаја који нису примерени узрасту корисника и оних чији је циљ обмањивање и дезинформисање корисника.
Важно је нагласити да деца и млади могу наићи на неприкладне и непримерене садржаје чак и ако не трагају за њима.
И још важније, да се међу садржајима који су намењени деци, поготову када је реч о дигиталним садржајима, могу пронаћи они који нису примерени њиховим психолошким и развојним потребама.
Истраживање које је Ужички центар за права детета спровео уз подршку Београдске отворене школе имало је за циљ да утврди колико су млади од 13 до 19 година изложени штетним садржајима и лажним вестима на телевизији, новинама, часописима и на интернету. Налази указују на то да током последњих годину дана, 96% деце срело је у медијима садржај који их је узнемирио, уплашио, наљутио или изазвао неку негативну емоцију; трећина овакав садржај среће свакодневно, а четвртина барем једном недељно. Деца се у медијима најчешће срећу са непристојним и вулгарним језиком, обмањујућим садржајима и лажним вестима којима се дезинформише јавност у различите сврхе, а скоро половина њих свакодневно. Чак 90% деце узраста од 13-19 година се сретало са говором мржње, физичким насиљем, експлицитним порнографским садржајима у медијима. Пловина њих не зна коме може да пријави штетне садржаје на интернету. Ретко спонтано траже подршку и помоћ у ситуацијама када су изложени штетном садржају. 77% изјављује да их у школи не подучавају вештинама заштите од штетних садржаја, вештина медијске писмености и како да разликују праве од лажних вести.
Да би се предупредила изложеност деце штетним садржајима и лажним вестима или последице по децу ублажиле, нужне су системске мере у циљу увођења правне регулативе, а још више у домену примене постојећих правила. Потребно је преиспитати постојећи законски оквир којим се регулишу питања ограничавања и/забране приказивања за децу штетних садржаја у медијима, као и предвиђене санкције за кршење ових одредби и предложе измене одговарајућих закона ради осигурања ефикасније заштите деце и младих и ефикаснију примену одредаба у пракси. Треба имати у виду да је образовни систем важан у превенцији, те је у образовање деце потребно укључити садржаје у функцији развоја вештина информационе и медијске писмености за сву децу и младе, и то на свим нивоима образовања у оквиру редовног наставног процеса. Образовни систем треба да предузме мере у циљу оснаживања деце и родитеља да препознају, реагују и пријављују ситуације изложености нежељеним садржајима са којима се срећу у медијима као и да оснажују наставнике да пружају адекватну подршку деци у тим ситуацијама. Родитељи као важни актери у превенцији треба да предузму активности са циљем овладавања вештинама неопходним за ефикасну заштиту своје деце од штетних и нежељених садржаја у дигиталном окружену и пружање подршке деци у коришћењу дигиталних уређаја и технологија.
Др Јелена Жунић Цицварић
Ужички центар за права детета
