-Међународни дана детета, 20. новембар-
Конвенција о правима детета је најсвеобухватнији међународни уговор о правима детета. Србија га је ратификовала и тако се обавезала на примену свих права из Конвенције.
Конвенција је усвојена 20. новембра 1989. године и овај датум се слави као Светски дан детета. Процес усвајања уговора, посебно посвећеног правима детета, био је спор из много разлога, али првенствено због политичких и стручних мишљења да деца и права детета већ уживају задовољавајућу заштиту у оквиру постојећег права о људским правима. Ово је и даље типичан аргумент који многе државе које нису усвојиле посебне законе о правима детета користе против усвајања таквог националног правног документа.
Конвенција о правима детета је важно достигнуће у еволуцији и јачању међународног права о деци. Документ је свеобухватан и често је квалификован као холистички, с обзиром на то да препознаје сва људска права: грађанска, политичка, економска, као и социјална и културна. Документ представља новину у међународним уговорима о људским правима. Због свог широког приступа, Конвенција је најважнији документ о правима детета.
Конвенција се састоји из преамбуле и три дела. Преамбула подсећа државе на основна људска права и принципе успостављене у УН и другим међународним организацијама. Она потврђује достојанство свих људских бића и достојанство детета, као основу његовог новог статуса као субјекта права. Потврђује, такође, и потребу за правном и другом заштитом права детета и препознаје кључну улогу међународне сарадње.
Први део Конвенције садржи каталог права и неколико одредаба које захтевају од држава уговорница да предузму све мере за имплементацију овог међународног уговора, као и да поштују највише стандарде у овој области, како на међународном, тако и на државном плану. Посебна права детета нису наведена неким посебним редом, што је одраз идеје о недељивости права. Ниједно право детета није циљ пер се, и ниједно се не може остварити без поштовања других права.
Други део Конвенције бави се обавезама држава уговорница и надзорним телом Конвенције – Комитетом за права детета. Комитету за права детета државе подносе периодичне извештаје о спровођењу Конвенције, а Комитет након разматрања извештаја даје препоруке за даље унапређење спровођења овог међународног уговора. Србија је већ два пута поднела извештај и добила низ препорука за спровођење Конвенције.
Одредбе трећег дела уређују техничка питања ратификације, ступања на снагу, питања истицања резерви, измена и друга слична питања.
Конвенција је 2000. и 2011. год. допуњена са три додатна протокола: Опционим протоколом уз Конвенцију о правима детета о продаји деце, дечјом проституцијом и дечјом порнографијом, који се назива ОПСЦ, Опционим протоколом уз Конвенцију о правима детета о учешћу деце у оружаним сукобима, у скраћеном облику ОПАЦ, и Опционим протоколом уз Конвенцију о правима детета о жалбеним поступцима – за који се користи скраћеница ОПИЦ.
У Србији Конвенција може, на основу Устава, да се примењује и непосредно, што значи да судови и органи управе, као и независна тела за заштиту људских права могу у својим одлукама и препорукама да се позивају директно да одредбе Конвенције или неки од пратећих докумената Комитета за права детета (на пример: Општи коментари Комитета).
Права детета су делимично укључена у друге универзалне међународне документе о људским правима. Данас готово да не постоје конвенције у области људских права које не садрже, директно или индиректно, неке одредбе о правима детета или одредбе које су релевантне и за децу. Општи циљ универзалних уговора је да установе универзално прихватљиве стандарде. Регионални уговори су такође важни за област права детета. Иако их карактеришу специфични приступи одређене групе земаља, они често потврђују посвећеност глобалним стандардима. Регионални документи, посебно они у области људских права, доприносе и јачању заштите права детета. Регионалне организације су значајно допринеле међународном праву о правима детета. Две организације су веома важне за област дечјих права у европском региону: Савет Европе и Европска унија.
Аутори
Проф. др Невена Вучковић Шаховић, бивша чланица Комитета за права детета
Радован Цицварић, мастер права детета
