Поводом Међународног дана особа са инвалидитетом
Ауторка текста: Др Јелена Жунић Цицварић, Ужички центар за права детета
Дискриминација на основу инвалидитета и физичких карактеристика присутна је у књижевности за децу. Инвалидитет и одређене физичке карактеристике људи одувек су били повод за формирање стереотипа, предрасуда, дискриминације. Изложене дискриминацији, сегрегацији и гетоизацији, особе са инвалидитетом су вековима, услед незнања, сујеверја и страха од непознатог, биле третиране као терет, а касније као пацијенти, у складу с медицинским моделом приступа инвалидности (Urbanc, Degener, Johnston, Oliver). Под утицајем друштвених промена, али и деловања активиста са инвалидитетом, развија се социјални модел према инвалидности (Malam, Joyce, Watson), који се заснива на људским правима. Социјални модел сматра да узрок неостваривања права није само лично својство, тј. инвалидитет, већ неприлагођено физичко и свако друго окружење и баријере попут архитектонских, комуникацијских, психосоцијалних (у које спадају стереотипи и предрасуде), институционалних. Стога, за остваривање права особа са инвалидитетом деловање треба да буде усмерено ка отклањању баријера, а не на посматрање проблема само као личне карактеристике особе.
Анализа филмова, књига и стрипова чији су ликови особе са инвалидитетом показује колико се перцепција медија, као рефлексија ставова друштва о инвалидности, мењала кроз време ‒ од посматрања особа са инвалидитетом кроз медицински модел приступа инвалидности, као пасивних објеката туђе бриге, до опсервирања инвалидности кроз призму људских права и социјалног модела, према којем инвалидност није лична карактеристика и индивидуални проблем, већ социјални феномен (Милошевић, 2014).
Резултати анализе присуства и видљивости деце са тешкоћама у развоју у књижевним делима за децу, као и начин приказивања саме деце са развојним сметњама и инвалидитетом, доприносе формирању или учвршћивању предрасуда и стереотипа о њима (Велишек Брашко, 2013). Ретко се експлицитно приказују деца са сметњама у развоју или инвалидитетом као ликови у књижевним делима за децу. Прича за децу у серијалу Хајди, прерађеном према делу Јохане Шпири, има за једну од јунакиња девојчицу Клару која користи инвалидска колица. Њу ауторка представља као несрећну, усамљену и тужну јер пати због свог стања и изолованости од света и својих вршњака и вршњакиња. Представљање деце са тешкоћама у развоју као несрећне и тужне деце погрешно је уопштавање јер и та деца знају да буду срећна и умеју да се радују упркос својим тешкоћама. Клари је потребно друштво и она показује задовољство и радост у присуству Хајди, те се на тај начин истиче потреба за дружењем и игром детета са тешкоћом у развоју. Уочљив је медицински модел схватања деце која имају инвалидитет ‒ у овој причи он се огледа у очевој благонаклоности према Клари и разумевању, док их околина сажаљева. У приказивању Кларе истиче се шта она не може, а не оно што она може и тиме се налази оправдање за њену изолованост од друштва. Хајди успева да мотивише Клару чак и да прохода, чиме се сугерише да инвалидност може да се уклони или ублажи како би се за такву особу пронашло место у заједници (Велишек Брашко, 2013).
Различитост се мора уклонити јер је препрека срећном животу ликова и њиховој интеграцији у друштвено окружење, тако да се прибегава бајковитим начинима да се ликови ослободе своје специфичности. Примери асимилације, одрицања од сопственог идентитета и добровољно прихватање карактеристика доминантне популације представљени су у Бајци о лабуду Десанке Максимовић. Црни лабуд је тужан што је само он црн а све око њега бело, те му преко ноћи жеља бива остварена и он постаје бео. У Олданиним вртовима Гроздане Олујић главни лик је усамљена девојчица чије је лице унакажено у пожару и која је због тога побегла у самоизолацију. Чаролијом виле Олдане оно постаје глатко, без иједног ожиљка.
И у неким другим делима неки јунаци су другачији од осталих по физичким карактеристикама, због чега постоји негативан став околине, а међу најпознатијима су Андерсенове бајке Ружно Паче и Палчица. У обе бајке ликове који су другачији од осталих околина одбацује. У Ружном пачету однос саме породице је груб и без подршке према свом члану који није типичан пример породице и врсте. Примери различитости у физичком аспекту су јунаци књижевних дела Звонар богородичине цркве Виктора Игоа и бајке Лепотица и звер Барбо де Вилнев, у којима се такође стереотипно приказују особе са инвалидитетом, које живе изоловано од других.
Поставља се питање како ту трансформацију књижевних ликова доживљавају особе у реалном животу у којем нема чаробног штапића и добре виле да ту различитост елиминишу и да ли је скривена порука у томе да је елиминација различитости једини пут остваривања среће, прихваћености и социјалне инклузије.
Типично представљање детета са интелектуалним тешкоћама дато је у делу Пинокио Карла Колодија. Упадљив је негативан однос околине према лакомисленом, позитивном дечаку и искоришћавање његових недостатака. Апострофира се социјални модел тако да се проблем у неостваривању права не смешта у жртву, већ у поступање или непоступање околине „[…] није проблем то што је Пинокио лаковеран и што има смањене интелектуалне могућности, већ је то проблем околине и других око њега који ће га изиграти и њиме манипулисати” (Велишек Брашко, 2013: 117).
Дело Алиса у земљи чуда Луиса Керола на специфичан начин представља перципирање света из угла детета које га другачије види, детета које живи у свом посебном свету. Дата је перспектива по којој је свет и окружење чудно за дете, а не обрнуто, као што је то уобичајено – да је дете чудно околини. Та прича доводи у питање перцепцију појма нормално, што са аспекта права детета треба избегавати јер је тешко дефинисати шта је и шта је коме нормално, из разлога што уобичајено схватање нормалности као типичности није истинито. Бајка Мали оловни војник Х. К. Андерсена говори о необичним доживљајима малог оловног војника који се разликовао од других по томе што је имао само једну ногу. Оловни војник мисли да је права жена за њега балерина од папира јер и она има само једну ногу. Онај који је другачији здружује се са сличним себи ‒ један је од мотива ове бајке, што отвара могућност разматрања проблема сегрегације.
Наведене приче за децу могу побудити осећај сажаљења и емпатије према особама са инвалидитетом, али не увек и њихово уважавање и прихватање, односно остваривање социјалне инклузије. Изузетак је стваралаштво америчког писца књига за децу Др Сјуса, који у својим причама кроз јунаке/јунакиње приказује теме у којима се могу препознати принципи права детета, односно прихватање и поштовање све деце. Аутор одабиром тема и начином приближавања оснажује децу, без обзира на специфичности и проблеме које имају, пружајући им разумевање и саосећање. Од проблема и тешкоћа с којима се носе његови јунаци/јунакиње аутор не ствара трагедију, нити сматра да је дати проблем драстичан, већ о томе говори на духовит начин. Прича Be Good to Eddie говори о дечаку са Дауновим синдромом који, суочен са ставовима и предрасудама, трпи неправду од локалне деце, а понекад и од чланова своје породице. Прича је о прихватању и разумевању, о праву сваког детета да буде третирано са достојанством, чак и када је реч о деци ограничених менталних способности (Todres & Higinbotham, 2013).
Ставове према особама са инвалидитетом у књижевним делима треба мењати а томе могу допринети аутори/ауторке који ће онемогућити стварање стереотипа према деци којој је потребна додатна подршка. С друге стране, присутни стереотипи према особама са инвалидитетом у књижевним делима могу бити повод за њихову анализу и деконструкцију. Османчевић Каткић даје одређене сугестије за ауторе и ауторке како би превазишли стварање или учвршћивање стереотипа према особама са инвалидитетом. Међутим, наведене предлоге не треба схватити као наметање одређених оквира у стваралаштву, јер би се тиме порекла важност ауторске слободе, већ као могућност која се отвара ауторима и ауторкама за нестереотипно обликовање садржаја. Тако, на пример,
- деца с тешкоћама не морају да имају неке изванредне особине или развијене вештине како би била прихваћена;
- децу с тешкоћама не треба сматрати делом проблема;
- када је то прикладно, разлоге тешкоће, тј. инвалидитета треба објаснити;
- постигнућа деце с тешкоћама треба темељити на њиховој иницијативи и способностима;
- прича треба да буде таква да се може испричати на исти начин и када главни лик нема тешкоћу;
- деца без тешкоћа не морају да поседују сву моћ, не морају да имају лидерске улоге и да доносе све важне одлуке;
- деца с тешкоћама не морају да добију само улоге подржаватеља или подређених већ је потребно успоставити добру равнотежу између ликова;
- књижевно дело може да има барем један или више ликова с којима ће се дете с тешкоћама моћи лако идентификовати;
- прихватљиво је приказати дете с тешкоћама у развоју док год се читаоцу пружа могућност сагледавања специфичности и других карактеристика детета и сл. (Османчевић Каткић, 2013).
Речено је да је различитост често потенцијална претња за ликове у књижевности за децу. Због различитости у односу на доминантну групу, најчешће вршњачку, они су предмет ругања, насиља, дискриминације, те због тога стрепе, пате, повлаче се. Дело Јасминке Петровић Риба риби гризе реп садржи пет прича у којима децу десетогодишњаке муче разне бриге. Сваки јунак/јунакиња има неку своју оптерећујућу специфичност: велике уши, наочаре, дебљину и др. Због својих физичких карактеристика изложени су подсмеху вршњака/вршњакиња, вербалном и социјалном насиљу. Представљени су и они ликови који излазе из улоге ћутљиве већине и дају подршку деци која трпе насиље, градећи тако савезништво у покушају заустављања насиља. Да и одрасли могу бити део праксе и културе насиља, видимо у ситуацији у којој наставник, иначе одговоран да заштити децу од насиља, такође покреће и генерише насиље.
Ликови из прича Јасминке Петровић свој такозвани недостатак компензујуна различите начине, а у свим случајевима деца се, углавном, сама боре са својим различитостима. У два случаја подршку пружа друго дете, ни у једном случају дете које трпи насиље не користи механизме заштите права, нити се обраћа деци која врше насиље. У својој патњи деца остају изолована од старијих, од њих не траже помоћ тако да нема уплива одраслог који пружа заштиту. На први поглед, из перспективе одраслог може се закључити да је реч о уобичајеном и развојном, не тако страшном, вршњачком кињењу. Међутим, из перспективе детета, реч је о вршњачком атаку с којим се деца тешко носе и с којим се не могу самостално изборити без велике патње. Управо због тога, наведени примери представљају дискриминацију, односно насиље проистекло из дискриминације ‒ вербално, социјално, емотивно. Иако се у причама уочавају само два начина реаговања на насиље и дискриминацију ‒ преокренути на шалу и истаћи неку своју другу добру особину, лепеза реаговања у овим причама је шира, па би закључак био да децу увек треба подучавати и оснаживати их за реаговање у заштити права, што некада значи обраћање особама које се насилно понашају, тражење подршке од стране вршњака или одраслих особа од поверења. Добро је то што ауторка не прибегава магичним решењима којима се одређена дечја посебност отклања, већ она остаје слој дететовог идентитета са којим се треба носити подршком и оснаживањем детета, али и сензибилизацијом вршњачке групе на прихватање различитости.
Ради бољег разумевања стереотипа насталих у вези са инвалидношћу и физичким својствима ликова у делима књижевности за децу, мора се узети у обзир и време у којем су дела за децу писана и када су аутори књижевних дела живели и стварали, јер су данас присутне промене у образовној парадигми ‒ увођење социјалног модела схватања деце из маргинализованих група ‒ не само у нашој већ и у светској књижевности. Значајно је приликом читања и анализе прича за децу, у којима се помињу различити и другачији, направити критички осврт поводом порука о стварању предрасуда о деци са физичким, чулним, интелектуалним тешкоћама у развоју и деци специфичних физичких карактеристика. Деци треба приближити и скривене поруке књижевних дела, анализирати односе и упоређивати их са савременим актуелним ситуацијама, односима и схватањима.
