УН Специјална известитељка за браниоце људских права разговарала је са младима из Србије о њиховом учешћу у протестима и школским блокадама које су уследиле након трагедије у Новом Саду.
Мери Лолор
Недавно сам разговарала са групом младих људи из целе Србије, од којих су неки још увек у школи, а други су је недавно завршили. Поделили су своја искуства активизма за људска права, укључујући мирне протесте и школске блокаде у протеклим месецима.
Протесте су започели студенти универзитета, а касније су им се придружили и ученици школа. Повод за протест био је пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године, у којем је погинуло 16 људи, као и насилни напад на мирно студентско окупљање у знак сећања на жртве три недеље касније.
Млади браниоци су истакли да су првобитно захтевали одговорност за трагедију и за напад. Како су се протести ширили, захтеви су варирали у зависности од ситуације у свакој школи. У некима су тражили да се одговорни за физичке нападе на њихове вршњаке и наставнике позову на одговорност, у другима су захтевали да престану претње. Тамо где наставницима нису биле исплаћене зараде за време док су протестовали, ученици су тражили да им се исплате.
Слушајући ове младе браниоце људских права, била сам дубоко импресионирана њиховом зрелоћу и способношћу за самоорганизацију – особинама од којих би многи одрасли могли да уче. На пример, описали су пленарне састанке на којима се о блокади школе одлучивало већином гласова. Такође су ми испричали како су, да би се супротставили наративу неких наставника да су лењи и да само желе да избегну часове, редовно долазили у школу – не да би похађали наставу, већ да би подржали блокаду. Водили су спискове учесника и договорили се да, ако подршка падне испод 50%, блокада престаје. Импресионирало ме је и то што су осмислили начин да спрече манипулацију евиденцијом присуства тако што су ученици из других разреда водили те спискове. Формирали су радне групе за различите задатке – од обезбеђења и чишћења школе, до организовања хуманитарних акција и прикупљања средстава. А поврх свега тога, изнова и изнова су морали да објашњавају свој став наставницима и родитељима.
Иако су у неким школама наставници подржали децу и обуставили наставу, рекли су ми да многи нису имали подршку својих наставника. То ме није изненадило, јер сам већ раније чула од бранилаца људских права из Србије да су универзитетски професори и наставници који су подржали протесте суочени са одмаздом, укључујући суспензије плата, драстична смањења зараде, клевету, па чак и судске пријаве.
Млади браниоци су ми такође говорили о репресији са којом су се суочавали због мирних школских блокада – од застрашивања и вербалних напада од стране полиције, родитеља и наставника, до физичког насиља у појединим школама. То је било узнемирујуће, иако не и изненађујуће, имајући у виду информације о изостанку реакције полиције са којима сам раније била упозната.
Ученици су поделили и да је, уместо да их саслуша, Влада Србије одлучила да их јавно осуђује и дискредитује. Називани су „власништвом државе“ и „инструментализованим“ – увредљивим изјавама које негирају њихову способност да самостално одлучују, а које су у супротности са Конвенцијом о правима детета, међународним уговором који је Србија ратификовала 12. марта 2001. године. Рекли су ми да су их такве изјаве разљутиле, али и додатно мотивисале да покажу колико су заправо зрелији и способнији него што им се признаје.
Према Декларацији Уједињених нација о браниоцима људских права, мирно изражавање мишљења и протестовање за људска права препознато је као легитимна и заштићена активност у области људских права. То право припада свима, али је улога младих посебно важна – они су и садашњост и будућност сваког друштва, а њихови мирни напори да допринесу позитивним променама морају бити у потпуности признати, цењени и подржани.
Овај разговор потврдио је многе забринутости које су још у мају изнели и други браниоци из Србије и долази у кључном тренутку, док протести и даље трају и расту. Наставићу помно да пратим ситуацију у Србији и да скрећем пажњу на ова озбиљна питања влади и другим релевантним актерима.
Извор: UN Special Rapporteur on Human Rights Defenders
Вест преузета са сајта Мрежа организације за децу Србије.
