Пише: доц. др Јелена Танасијевић, RE&KBT психотерапеут под супервизијом
Оваква подршка је изузетно важна за дете, али није лака за одраслу особу.
Различити животни догађаји, као што су развод родитеља, прекид контакта са једним од родитеља, издвајање из биолошке породице, смрт блиске особе, представљају тешка животна искуства и губитке за децу. Деца, као и одрасли пролазе кроз процес туговања, али због њиховог узраста и капацитета да разумеју околности које су се догодиле, код њих овај процес има додатне специфичности.
Врло често мала деца могу бити променљивог рапосложења, те ће у једном тренутку плакати, а затим се смејати јер им је нешто друго привукло пажњу. И тада делују потпуно срећно и задовољно, али то и даље не значи да су обрадили и прихватили губитак. Чини се као да доживљавају тугу у деловима, односно да немају ментални капацитет да издрже сву тугу одједном. Такође је важно напоменути да туга нема временски оквир и не можемо унапред знати колико ће процес туговања трајати и на који начин ће се одвијати.
Мозак детета на различите начине може функционисати током процеса туговања. На пример, један од њих јесте тзв. “цепање” где као да дете буквално “одбаци” тешко негативно искуство и функционише на уобичајен начин, као да се није ништа догодило. И управо такве реакције детета могу да заварају особе које брину о деци или раде са њима. А заправо, те реакције представљају један од заштитних механизама како би дете могло да настави даље да живи и да учествује у свакодневним активностима. То се наравно дешава несвесно и дете не може да контролише такве реакције.
Због тога је важно да одрасле особе, блиске детету, наставе да негују дететово изражавање туге, чак и ако је прошло неколико месеци или година од губитка. Оваква подршка је изузетно важна за дете, али није лака за одраслу особу. Одрасли најчешће мисле да тиме додатно повређују дете, да га подсећају и да је боље ако се не разговара о томе. Ћутањем заправо желе да заштите дете. А ако дете не прича о догађају, о томе како се осећа поводом тога, не значи да и не размишља о томе што се догодило. Зато је важно да одрасли, колико год им било непријатно и тешко, покушају да нађу начин и време да разговарају са дететом. Посебно ако дете не покреће ту тему, да се повремено врате на то и да провере како се дете сада осећа, на који начин размишља, како сада гледа на то што се догодило.
Малој деци је потребно још више времена да тугују јер нису у стању да схвате коначност губитка као што је смрт. Можда верују да се особа врац́а или да ц́е се особа поново појавити ако се понашају на одређени начин. То је зато што мала деца верују у магично размишљање, а такође су и развојно егоцентрична. Када је развод родитеља у питању деца ће често покушавати да раде различите ствари јер мисле да ће на тај начин успети да помире родитеље, да врате маму или тату кући.
Практичне стратегије за подршку
Ево неколико практичних стратегија за подршку деци, али треба имати на уму да ц́е нека деца одбити да причају о својој тузи, и да је то у реду. Не желимо да терамо децу да открију своја осец́ања ако нису спремна, али можемо отворити врата за разговоре у будуц́ности тако што ц́емо им дати до знања да са нама могу да причају о својој тузи и губитку.
Направите сигуран простор за изражавање осећања:
Охрабрите децу да изразе своја осец́ања отворено и без осуђивања. Створите безбедно окружење у коме ц́е се осец́ати пријатно да деле своје емоције, било да се ради о разговору, кроз цртање или друге креативне технике, као и кроз игру. Позовите их да направе уметничко дело и напишу причу или песму да се сете и одају признање својој блиској особи које више нема. Можете да искористите заједничко гледање филма, серије са сличном тематиком и да тада покренете разговор.
Потврдите њихова осец́ања:
Нека деца знају да су њихова осец́ања валидна и да је нормално да се тако осећају. Уверите их да је у реду да се осец́ају тужно, љуто или збуњено и понудите им сигурност и утеху док управљају својим емоцијама. Нека деца чак могу осетити олакшање поводом губитка. Такође, могу се осец́ати кривим поред тога што осећају олакшање. Нормализација њихових осећања може бити моц́ан део процеса опоравка.
Останите повезани:
Важно је да, без обзира на своје размишљање и осећања која као одрасла особа имамо поводом развода или смрти блиске особе, испоштујемо тугу детета. Да не доносимо пресуде, да не говоримо пред дететом лосе о тој особи, да не негирамо њихова осећања, да их пустимо да остану повезани са особом због које тугују. Ако је у питању смрт блиске особе могу да напишу писмо, да посете неко посебно место, да направе омиљну храну те особе и слично.
Ако су у питању контакти са родитељем са којим дете не живи јако је важно да покушамо да им помогнемо да очувају тај контакт, без обзира на то како се одрасла особа осећа и колико то болно може да буде за њу.
Будите присутни и стрпљиви:
Пре свега, будите присутни, понудите своју љубав, подршку и разумевање и будите стрпљиви док се деца крец́у на свом путу туговања. Дајте им до знања да сте ту за њих, без обзира на све.
Преузето са сајта Центар за несталу и злостављану децу – ЦНЗД
