Ужички центар за права детета реализовао је обуку „Инклузивно образовање – нове перспективе“ за професионалце из организација цивилног друштва како би остварили увиди у нове трендове у вези са инклузивним образовањем – измене и новине у раду интерресорних комисија и ресурсних центара који су битан фактор у одређивању и пружању подршке ученицима са сметњама у развоју, њиховим породицама, наставницима и вршњацима у школском и кућном окружењу. Обука треба да помогне организацијама да унапреде сарадњу са релевантним стручњацима и институцијама од значаја за остваривања квалитетне инклузије деце; помогне родитељима деце из осетљивих група да ефикасније остварују права у институцијама и заједници.
Инклузивно образовање
Инклузивно образовање је процес који подразумева трансформацију школа и других места на којима се учи – у формалном и неформалном образовању и широј заједници – тако да служе свој деци. Подразумева да се дете не прилагођава школи, већ се образовно-васпитна установа прилагођава образовним потребама сваког детета.
Инклузивно образовање у Републици Србији је уведено 2009. године, када је усвојен нови Закон о основама система образовања и васпитања. Према њему, свако има право да похађа редовну школу заједно са децом уредног развоја, као и да добије потребну подршку у облику индивидуалног наставног плана и програма.
Ситуација у Србији по питању инклузивног образовања
Комитет за права детета је у својим Закључним запажањима препоручио Републици Србији у области образовања да:
– ојача напоре на промовисању инклузивног образовања за сву децу, нарочито за најугроженију, као и да осигура доступност адекватне људске, финансијске и техничке подршке у спровођењу одредаба Закона о основама система образовања и васпитања;
– успостави законске одредбе за регулисање система за пружање додатне подршке ученицима у образовном процесу, као и да обезбеди да је довољан број стручњака доступан за решавање индивидуалних потреба ученика;
– обезбеди неопходна средства како би се осигурало да предшколске и школске установе буду адекватно опремљене;
– су наставници и сарадници у настави прошли одговарајућу обуку.
Оцена међународних и домаћих извештаја указује на то да је законски и стратешки оквир унапређен последњих година, али да и даље постоје бројни изазови у спровођењу прописаних мера и активности, као и у праћењу ефеката мера које се предузимају.
Повереница за заштиту равноправности у извештајима указује на то да је потребно: (1) унапређење доступности образовања деци из друштвених група које су у већем ризику од дискриминације, предузимањем афирмативних у циљу квалитетније подршке и унапређења инклузивног образовања; (2) предузимање мера на правовременом обезбеђивању уџбеника у прилагођеним форматима; (3) обезбедити ангажовање личног пратиоца, педагошког асистента за децу и ученике којима је потребна додатна подршка у образовању и васпитању и наставити рад на развоју инклузивног образовања.
Истраживање
Опсежно истраживање које је спровео Ужички центар за права детета крајем 2023.године испитивало је знања и ставове наставника, деце и родитеља по питању инклузивног образовања.
Већина запослених у образовању има искуство у раду са децом којој је потребна додатна образовна подршка, највећи степенподршкеза примену инклузивног образовања добијају од стручних сарадника у школи и тима за инклузију. Сматрају да постоји значајан простор да се унапреди приступачност и опремљеност школе за рад са децом са сметњама у развоју – асистивним технологијама и дидактичким материјалима. Услед недостатка дидактичких материјала, неретко ангажују лична средства за њихову израду. И даље постоји значајна потреба за обукама наставника о инклузивном образовању, нарочито младих наставника. Примена стечених знања са обука није на довољно високом нивоу, јер знања и вештине нису довољно применљиве у пракси. Наводе да брзо губе ентузијазам и мотивисаност да истрају у примени наученог. За њих би највећа подршка била од стране професионалаца из других струка – дефектолога, олигофренолога, логопеда и сл., који би их упутили и пратили њихов рада са конкретном децом.
Највећу подршку унапређењу квалитета инклузивног образовања запослени виде у:финансијској подршци/побољшању материјалне ситуације школе генерално; већем укључивању професионалаца који су се школовали за рад са децом са сметњама; већем ангажовањупедагошких асистената и личних пратилаца; смањивању броја ученика у одељењу; оспособљавању и додатној обуци наставника – доминантно кроз практичан рад и праћење; прилагођеним дидактичким материјалима.
Највећи проценат наставника сматра да са децом са сметњама у развоју треба да раде и да их образују стручњаци одређених профила, што може указивати на то да и даље себе не перципирају као доминантно одговорне или довољно едуковане да спроводе инклузивно образовање. Већински подржавају посебна одељења само за децу са сметњама у развоју, али не и за децу ромске националности.
Када су у питањуинформисаност и ставови деце о инклузивном образовању, мање од половине њих зна шта је инклузивно образовање. Две трећине деце наводи да су деца са сметњама у развоју прихваћена и имају подршку својих вршњака и вршњакиња, док половина деце то сматра за децу ромске националности. Ипак, свако треће, односно свако друго, не слаже се или је неодлучно по питању прихваћености деце са овим личним својствима. Иако већина деце не подржава сегрегисана одељења и школе, велики је проценат оних који децу са сметњама у развоју и децу ромске националности доживљавају као претњу квалитетном образовању друге деце. По овом питању постоји велика сличност са ставовима запослених у образовању.
Родитељи сматрају да они лично имају позитивније ставове према инклузивном образовању него што то имају други родитељи, или запослени у школи. Нису забринути за квалитет наставе због инклузивног образовања. Већина индиректно подржава сегрегацију деце са сметњама у развоју и деце ромске националности.
Родитељи деце која се образују по ИОП-у перципирају недовољну обученост запосленихкао значајну препреку у спровођењу инклузивног образовања, нарочито у вишим разредима; слабу опремљеност школа адекватним училима, велики број деце у одељењу, недовољну сарадњу са осталим институцијама, првенствено оним које имају дефектологе, логопеде и стручњаке других профила. Наводе да постоје предрасуде и неразумевање инклузивног образовања, те да је важна едукација других родитеља, како би подршка била већа и како би боље разумели процес и потребе деце из осетљивих група. Сматрају да су њихова деца прихваћена од друге деце, прихваћеност опада како дете „пролази“ кроз образовни систем. Овај пад вршњачке подршке запослени образлажу продубљивањем јаза у интересовањима. Родитељима је изузетно важна социјализаторска улога школе, а родитељи старије деце исказују велике страхове за будућност деце када она изађу из образовног система, бринући да нису оспособљена за тржиште рада, и да ће изласком из система образовања бити затворена у четири зида.
Ресурсни центри
Имајући у виду ставове запослених и родитеља по питању спровођења инклузивног образовања, позитивно решење свакако јесте успостављање ресурсних центара у Србији, тренутно их је десет. У овим центрима раде стручњаци различитих профила – дефектолози, замисао је да они пружају подршку ученицима са сметњама у развоју, њиховим родитељима, запосленима у „типичним школама“. Циљ је пружање подршке деци у природном окружењу и вршњачкој групи, како би дете могло на адекватан начин да прати наставу, напредује и да оствари бољу комуникацију са својим вршњацима и вршњакињама. Акценат ће бити на примени асистивне технологије, као и на помоћи запосленима и родитељима у школским и кућним условима.
Запослени из ресурсних центара ће пружати подршку у виду: помоћи при изради потребне документације (индивидуализација, ИОП1, ИОП2), информисања запослених и родитеља о асистивној технологији и бенефитима коришћења исте. Предвиђено је да се врши процена потреба детета за коришћењем асистивне технологије, обука за њено коришћење, одржавање опреме, као и праћење детета у њеном коришћењу. Предвиђа се приказ дидактичких материјала и очигледних наставних средства које запослени могу самостално израђивати.
