Ужички центар за права детета успешно је спровео онлајн обуку под називом Конструктивна комуникација као услов за узајамно разумевање – како да Ја-говором и активним слушањем градимо квалитетан однос са децом, 10. јуна 2026. Овај догађај окупио је преко 35 учесника/ца, међу којима су били професионалци/ке из организација цивилног друштво и њихови сарадници/це из образовног и система социјалне заштите, представници/це неформалних група, као и родитељи.
Обука је реализована у оквиру пројекта ЕУ Ресурс центар за цивилно друштво у Србији који подржава Делегација Европске уније у Србији, а спроводи Београдска отворена школа (БОШ) са партнерима. Тренинг је водила Ирена Лободок Штулић, школски психолошкиња и заступница Удружења грађана „Тим Психокод“ из Београда. Садржај је изведен из акредитованог програма стручног усавршавања за запослене у образовању „Умеће комуникације“.
Конструктивна комуникација, заснована на активном слушању и „Ја-говору“, представља темељ за стварно остваривање права детета на слободу изражавања и уважавање његовог мишљења у свим питањима која га се тичу. Заменом ауторитарног приступа дијалогом и међусобним разумевањем, ми не само да градимо однос поверења већ у пракси негујемо основне демократске вредности попут једнаког достојанства, толеранције и заједничког решавања проблема. На овај начин, кроз свакодневни говор емпатије, деца се од најранијег доба оснажују да постану активни, самостални и одговорни чланови демократског друштва.
Од сукоба до заједничког решавања проблема: Разлика између „Ти“ и „Ја“ порука
Први део обуке био је посвећен преиспитивању уобичајених, често неконструктивних начина реаговања одраслих на непожељна понашања деце. Када желе промену код детета, одрасли неретко упадају у замку агресивне комуникације и користе тзв. „Ти-говор“ који напада, етикетира и осуђује (нпр. Никад не радиш оно што треба!, Неодговоран си и неваспитан!).
Овакве поруке код деце изазивају бунт, отпор, контранапад или потпуно повлачење и затвореност. Што је најважније, оне се уграђују у дететову слику о себи, па речи одраслих временом постају њихов деструктивни унутрашњи глас (нпр. „Ја све покварим“, Стварно сам недоказан). Како је истакнуто, викање у комуникацији само утишава поруку, због чега је асертивност једина права алтернатива агресивности.
Као решење представљене су „Ја-поруке“ које позивају на сарадњу и не угрожавају личност детета. Конструктивна „Ја-порука“ састоји се од четири обавезна елемента:
- Објективан опис понашања које нам смета, без осуде (нпр. Када причате док Петар одговара…);
- Исказивање осећања или стања које то понашање изазива код нас (…то нас обојицу деконцентрише и ја га не чујем добро…);
- Разлог зашто нам то смета и како утиче на рад/окружење (…а важно ми је да правилно проценим његово знање.);
- Јасан позив на промену или очекивање (Молим вас да престанете са причом.).
Применом овог модела остварује се принцип „меки према људима, а оштри према проблему“ , чиме се учесници померају са позиције противника (једни против других) на позицију сарадника (заједно против проблема).
Активно слушање као „психолошки кисеоник“
Други део обуке био је фокусиран на квалитетно слушање као карику која најчешће недостаје у комуникацији са децом. Кроз анализу древне мудрости сажете у кинеском знаку за слушање, учесницима је приближено да истинско слушање захтева ангажовање очију, ушију, неподељене пажње и срца.
Кључни преокрет у изградњи квалитетног односа јесте прелазак са позиције Слушам себе (размишљам шта ја мислим и како да убедим саговорника) на позицију Слушам Тебе (усмеравам се на то шта дете каже, шта тиме хоће да поручи и како се осећа).
Учесници су учили о три врсте подршке коју одрасли могу пружити деци: емотивној, саветодавној и практичној. Наглашено је да је емотивна подршка заправо „психолошки кисеоник“ – прва помоћ која храни срце детета када се оно суочава са тешкоћом у животу, раду или одрастању. При томе је важно разумети да прихватање и разумевање дететових осећања не значи истовремено и одобравање његових лоших поступака. Одрасла особа може разумети дететов бес или тугу, али истовремено поставити јасну границу према неприхватљивом понашању (нпр. вређању или ружним речима).
Добити за развој самосталности деце
На крају обуке изведени су заједнички закључци о великим добробитима које доноси операционализација емпатије кроз технике активног слушања:
- Омогућава деци да слободно изразе и прихвате своје емоције, умирујући их;
- Јача дечје самопоуздање, самоодговорност и самосталност, јер им препушта одговорност за решавање сопственог проблема уз ненаметљиву подршку одраслих;
- Помаже у конструктивном решавању и посредовању у конфликтним ситуацијама;
- Негује зрелији и блискији однос између деце и одраслих.
Ужички центар за права детета и ЕУРЦ ће наставити да кроз овакве програме оснажују комуникацијске компетенције одраслих, подсећајући нас да добра комуникација гради заједништво у којем се проблеми решавају заједно, а не једни против других.
